Albumom „Roads That Cross“ Katarina Pejak je započela svoju internacionalnu karijeru. Fantastično, reklo bi se. Sve dosadašnje recenzije su jednoglasne. Radi se o izuzetnoj ploči, kažu. Nesvakidašnji talenat je bljesnuo u punom sjaju, nova zvezda je rođena. Dovoljno je samo pročitati recenziju Toma Jureka (moj omiljeni recenzent) na sajtu All Music Guide.
Nije to za mene neko iznenađenje. Čini mi se da sam znao da će stvari ići u tom pravcu. Mogao bi da kao Muta Nikolić uzviknem: „Šta se radujete? Pa, sve je to normalno!“. Pratio sam, naime, Katarinin razvojni put. Uverio sam se u njen talenat, u erudiciju, ljubav prema muzici i njeno potpuno razumevanje. Znao sam da će se uspeh jednog dana desiti.
Ovog martovskog jutra preslušavam, po ko zna koji put, album „Roads That Cross“. Jedanaest pesama je na njemu, 9 originalnih Katarinih i dve obrade – „Sex Kills“ Džoni Mičel i „Turtle Blues“ Dženis Džoplin. Muzika je suptilni melanž bluza, soula, finog džeza, amerikane, klasičnog roka. Tu i tamo su pridodati prstohvati kantrija i kabarea. Opijajući muzički koktel koji emanira jedno posebne osećanje u kojem se fina melanholija susreće sa sačuvanim dostojanstvom i hrabrošću da se odvažno živi i pored toga što je srce slomjeno a nada izgubljena. Iz mog ugla gledano to je najveći kvalitet ove ploče. To umeće da se kod slušača izazove bazična emocija koja definiše bluz, rok, džez i svaku drugu formu popularne muzike.
Kad sam već zašao u ove lične vode, onda da budem ličan do kraja. Ja sam, naime, kao Big Boj Matson iz Frirsovog filma „The Hi-Lo Country“ ljubitelj „starih načina“. U tom smislu bih hteo da skrenem pažnju na ulogu dva tzv. agensa socijalizacije koji su po opštem mišljenju davno izgubili na važnosti, a koji su u slučaju Katrinog uspeha reafirmisani na najbolji mogući način. Reč je o roditeljima i školi. 
Roditeljska požrtvovanost, privrženost, spremnost na svaku vrstu pomoći i podrške da se prepoznati talenat razvije do kraja, meni je dirljiva i nekako mi budi nadu da ovaj svet nije otišao dođavola. Isto je i sa školom. Katarina je prošla kroz naše muzičke škole, stekla zavidno muzičko obrazovanje, onda otišla na Berkli i  taj svoj dijamant izbrusila do kraja. Danas se često govori sa nipodaštavanjem o roditeljima i školi. Mislim da Katarinin svetski uspeh demantuje te glasine i ponovo vraća u centar zbivanja te starinske institucije. Porodica i škola su važne stvari. Tako je bilo, tako i treba da bude.
I tako dok slušam Katarinine pesme – „Nature Of My Blues“, „Moonlight Rider“, „Old Pain“ i druge – uživam u muzici ali i u uverenju da nije sve nepovratno uništeno. Album Katarine Pejak „Roads That Cross“ je na scenu ponovo vratio neke zaboravljene vrednosti, afirmisao „stare načine“ u novom vremenu i uverio nas da postoji samo početak. Kraja nema.
Rock on KP!